Oda sovjetskom toaletu
Posvećeno Iliji Kabakovu
Za sovjetskog građanina ne postoji ništa intimnije od toaleta (Dopustite mi sa velikim poštovanjem koje imam prema ovom mestu i ovoj reči da ostanem na sovjetskom terminu: (toalet). To je najintimnija reč koju poznaje sovjetski garađanin. Toalet je mesto gde samo ti možeš rešiti stvari koje niko ne može rešiti umesto tebe. Niko, ni tvoja mama ,niti tvoj tata ,niti žena ili tvoj prijatelj, čak ni Premijer te ne može zameniti na mestu gde bi trebao obaviti nuždu. Iskustvo koje imaš s tim mestom te obeležava za celi život, celo tvoje biće ostaje u intimnom odnosu sa tim mestom i sa iskustvom toga mesta. Iskustvo koje je imao svako od nas s tim mestom postao je deo našeg kolektivnog bića. Iskustvo sovjetskog toaleta je dobro zajedništvo koje smo prisvojili, postalo je važna osobina našega duha.
Ne znam tačno kakvo iskustvo ima građanin jedne istočne kapitalističke zemlje, međutim kada sam prvi put došao u takvu zemlju, prva stvar koja mi je stvorila određeno stanje neugodnosti bili su wc-i. Nije me uznemirila njihova beda , nego to što je pored njih prava božanska čistoća i niti pomoću poštovanja intimnosti, jer većina imaju separee koji te štite od očiju suseda. Za sovjetskog građanina ta stvar je neprihvatljiva. Toalet je zajednička intimnost u svojoj maksimalnoj čistoći. Sovjetski građanin se postavlja ispred intimne sobe, iz jednostavnog razloga jer taj prostor ne ulazi u njihovu privatnost. Zbog toga, ne postoje sećanja za istočne wc-e. Ali tamo gde ne postoje sećanja, ne postoji ni privatnost.
Šta je toliko posebno u tom prokletom mestu? No, dobro, pokušaću vam nešto reći, nekoliko stvari koje se ne govore, nego se čuvaju za sebe. Teško je reći najintimnija sećanja. Ta sećanja se čuvaju samo za sebe da ih se sećaš i da te raduju. Malo je njih koja se mogu prepričati i još manje onih koje možeš prepričati. Ali ću pokušati.
Kao prvo, želim vam reći da postoje dva osnovna tipa sovjetskog toaleta, koje svaki sovjetski građanin voli ili mrzi. Međutim, bez obzira na osećaj koji imaš prepisuješ ga kao deo sebe. Prvi toalet je komunalka. Tamo se susrećeš prvi put s njime i tamo isprobavaš prve trenutke odnosa privatnosti sa ovim tipom prostora. Komunalka je zajednički prostor koji pripada svim stanovnicima zgrade. Dakle, to je prostor privatnosti mnogo ljudi, a ne samo tvoje porodice. Ovdje dolazi i tetka Klava, deda Valodea i lepa Marusea i bezdušni Lionea i svih ostalih dvadeset ukućanina. Ovo mesto će podnositi, poštovati i služiti svakoga u svakoj meri. Toalet ne diskriminiše. Ti možeš pogrešiti u njemu, ali on nikada neće izdati tebe.
Dolazak u toalet je prava umetnost. Postaješ vrsta vodiča , vodič svoga bića. Kada ideš tamo moraš znati da koliko god si sam, ukućani te prate. Postoji barem jedan koji te prati i govori: „Ovaj je opet pola sata u wc-u“ , „Opet čita romane ili ko zna što radi“. Zaista kada ideš u toalet, ako poštuješ ovo mesto, trebaš znati dve stvari. Knjiga i toalet papir. Toalet papir nikada nećeš pronaći tamo. Ova stvar se drži na posebnom mestu u svojoj sobi. I štedi se. Međutim nemojte misliti da ćete ga naći ako ga zaboravite. Ne. Tamo ćete ga naći u uglu, ili novine Pravda od prošle godine koja ti rešava stvar, ili lektiru sa različitim isečcima, lepo izrezanim sa makazama iz Komsomoliskaie Pravde. O tome se brine tetka Klava.
Što se tiče knjige ne postoji konkretna prednost mesta, sve zavisi od tebe. Imaš slobodu izbora da pročitaš koju god knjigu želiš. Toalet je savršena čitaonica i mesto koje je proizvelo najveći broj i najznačajnije sovjetske intelektualce. Nemojte misliti da je najveću zaslugu u našem obrazovanju imala sovjetska škola, biblioteka Nadežda Krupskaja i V.I. Lenjin ili univerzitet Lomonosov. Priznajem, i oni imaju počasno mesto u našem obrazovanju, međutim toalet je različit od svih obrazovnih institucija i kultura što se tiče našeg obrazovanja.Tako kad u trenucima u kojima šaljemo zahvalnost ljudima i institucijama koje su nas formirale i obrazovale, dobro je ne zaboraviti zahvaliti se ovom svetom mestu sovjetske kulture, toaletu.
Drugi važan toalet u našem životu, iz velike sovjetske civilizacije, je javni toalet. Ovde se govori o drugom mestu, drugom svetu, gde postojanje ima drugačije značenje. Ovde je iskustvo mnogo jače, senzualnije, više biološki fokusirano. Ovde toalet ulazi u tebe kroz više pora. Ako je u prvom toaletu kolektivno iskustvo predpostavljeno, rezervisano, znano, u drugom je kolektivno iskustvo direktno.
Na celom području zemlje od Kamčatke do Vilmusa, od institucija kao i škola, i do fabrika, firmi, videćeš konstrukcije okrečene u belo, na kojima u suprotnim uglovima piše velikim slovima M i Ж (tj. muškarci i žene). Klasični model je bez vrata i samo sa jednim zidom u formi L koji štiti ulaz i sprečava da gledaš u unutrašnjost. Niko nije bio radoznao da baci pogled . U sovjetskom javnom wc-u voajerizam ne postoji. Tamo niko nikoga ne gleda. Pogledi nisu dopušteni. Pogled svakoga cilja smrtnu tačku. Usprkos toj činjenici događa se nešto čudno. Ti se sam gledaš sa pogledom drugoga. Vidiš sebe kao da si viđen od strane drugoga. Vidiš se njegovim očima. Ovakva stvar ti nije ugodna, štaviše stvara ti strani osećaj, kojega se ni ne sećaš.
Kad ulaziš tamo trebaš biti odlučan, da se brzo krećeš i da gledaš gde gaziš. Ponekad treba imati moć opažanja da bi uspeo to što si predložio. Ponekad treba odgoditi a nekada odustati u trenutku. Sa javnim toaletom se nalaziš u sukobu, uplašen, ali ga poštuješ jer je to mesto bez kojega ne možeš zamisliti život. Postepen, sukob, miris, njegov način da čini deo tebe.
Tamo, pored zida, postoji vrsta poklonjenog kanala (kod muškaraca) iz kojeg je curela s vremena na vreme voda. Ili uopšte nije curela. To je mesto za pišanje. Sa suprotne strane su se nalazile rupe u podu, veoma duboke. Na oba dve strane rupe bili su ocrtani đonovi. Sve je bilo vidljivo. Ovi modeli-pokazivači đonova pokušavaju ti pomoći da uzmeš poziciju „orla“ tačno iznad rupe. Ne znam šta se radilo da sovjetski građanin, usprkos činjenici da je bio obrazovan još od škole da cilja, ali ovde nije uspevao pogoditi rupu. Govno sovjetskog građanina ne želi da uđe u rupu, ne želi da se izgubi u Ništavilu, u nečem Ničemu. Traži više poštovanja, želi ostati s nama, da nam kaže da i on isto postoji. Ne znam kako je uspelo. Ostao je na našoj površini. Naravno, nema smisla da vam kažem da luksuzne vrste toalet papira nisu postojale, a lavaboi su bili retkost. Javni toalet je bila borba za život i smrt, mesto gde su se vodile velike bitke. Ti si se hteo baciti u Ništavilo , stolicu iz sebe, surogat tvoga bića, ali on se suprostavlja neverovatnoj otpornosti. Borba i mesto borbe su postepeno počeli činiti deo nas. Da, u slučaju da u toaletu naiđete na pedestal, onda je penjanje po pedestalu obavezno. Pozicija matrice i odnosa nije smeo biti prekršen.
Isto tako u tom intimnom prostoru sovjetskog biće nalazite i najautentičniju arhivu poruka poslate od strane sovjetskog građanina velikom broju sovjetskog naroda. Poruke sa kojima običan građanin govori sa celim svetom. Te poruke su napisane na unutrašnjim zidovima toaleta koji već odavno nisu beli. One su napisane sa bilo čime, od krede do hemijske olovke, pa do govna. Poruke su obično povezane sa osnovnim temama: od ljubavi, kao npr. МАША +ВОВА=ЛЮБОВЬ, pa do finih prostota. Prostote koje savršeno objašnjavaju istinita stanja i istinite želje sovjetskog naroda. Mislim da u ruskom sovjetskom jeziku postoji najviše deset reči ili fraza koje spajaju celo biće i sovjetsku civilizaciju. Ovakve reči ne možeš pronaći niti u „Kompletnim djelima“ Lenjina, niti u „Kapitalizmu“ Marksa, niti u sapunjavim delima američkih kremljinologa. Te reči nalaziš samo ovde, sve na jednom mestu.
